[povratak]

Đorđe Balašević i Panonska Mornarica tour 2011 - Arena, Pula, 13. & 14. 08. 2011.

by Mirko

Namćor o koncertu u Puli, ili - Ostaće okrugli trag na mjestu... Šoua?

Eh, odakle krenuti... Aj s kraja, red je. Nakon svega odlučih rezimirati fakte o broju koncerata u nogama, ne znam zašto, valjda jer definitivno podvlačim crtu na... Ne znam, na jednu eru valjda, etapu, fazu, šta li!? Brojka je naravno nebitna, bitnije mi je da ovog trenutka po prvi puta mogu pomisliti da mi je ovo možda Zadnji Koncert... J.te miš, je li moguće da će i Taj doći!? Zar Ovo Sve nije vječno?! Moš mislit...
O koncertu... Gle, kad se među 36 pjesama nađe jedan Nevernik, već je to dovoljno da me se kupi bez obzira na sve ostalo. Mada, zar to nije Jedna Od Onih Za Koje Je Rekao Da Je Više Neće... Nema veze, Njegova Pjesma, Njegova stvar kada će je izvesti. Uostalom, imal' išta lakše neg'...? A kada još načujem nešto u stilu „...kako se nikad ne zna“... E Batice, nismo se tako dogovorili kada si se zaklinjao da „Nikad u Taj Grad više“! Ali opet, nema veze... Pa Galicija, pa Poslednja nevesta, Budimpeštanski sneg, Buba Erdeljan, Ja luzer?, Sin jedinac, Remorker... Može li takav koncert biti naj... Kako reći osim najslabiji? Aj recimo najbezličniji od prethodnih na kojima sam bio? Pa eto, može. Ja naime imam problem sa suštinom ovakvih koncerata, a to je šou. Prije svega, takav marketinga „proizvoda“ koji se prodavao i bez reklame... Čemu?! Ne znam, ali za posljedicu definitivno i očito ima neku novu publiku. Goru od nas. Nova se publika, naime, dijeli prema platežnoj moći, tj. prema tome koliko je spremna platit da pokaže koliko voli Debelog. Fan pit?! VIP zona?! Jel to neko nas zaje...!? O ne, opet me Namćor obuzima! Da se vratim ja faktima, zbog kojih sam kao novoproglašeni Kvarnersko-istarski dopisnik (hvala Glavnom Uredniku na ukazanoj časti i komplimentu, te ujedno pozdrav svim Remorkerima!) i poslan na Zadatak. Pred Vespazijanovim cirkusom zvanim Arena te subotnje večeri, 13.8.2011. zatičem duuuge redove... „Ljudi su išli u kolonama, čulo se samo brujanje mase...“ Pomalo se bliži, zatim i prolazi zakazano vreme početka, 21 h, i ja se pitam kada će svi ljudi ući, naročito kada načujem od kolega iz uglednijih medija (naravno, po kriterijima Mutnookih i inih), da je Arena – puna. Već to mi nije leglo... A još to da novinarske akreditacije ne mogu gdje Kojekakvi (npr. Poznati TV Voditelji i Glumci) mogu... Ih! Početak kasni, ispalo je preko pola sata, zbog čekanja da se redovi skrate. Zašto su uopće bili toliko dugi u 21:00?! Ako zbog ičeg, onda zbog premalo ulaza u Arenu i prerevnosnih zaštitara.
Panonski šou počinje Panonskim mornarem, pobjedničkim pjesmuljkom po mišljenju žirija sa Splitskog festivala '79., hitom koji je dao jedan od nadimaka kantautoru tada zaposlenom u firmi Rani mraz. Na binu, osim dobrih starih Duje, Pere, Buge i Dragana, dolaze i Andrej Maglowski i ključni čimbenik šoua – tamburaši iz firme Panonska mornarica, kao se zove ovaj novoformirani ansambl. Tamburaši nisu bilo koji, nego najbolji u Novom Sadu, i zovu se „Zorule“. Prigodno, nastavlja se sa „Oprosti mi, Katrin“ (Mornarica je ipak na stanici u Puli), Nekim novim klincima, Još jednom od onih pesama o prvoj ljubavi, pa „Ćaletova“, a na Boži zvanom Pub na binu umjesto Dude Bezuhe ili Elvisa Stanića recimo, dolazi Nikša Bratoš da bi se poduže zadržao tamo i odsvirao prvo „Korzo“, pa Pesmu o maloj garavoj, „Ja luzer?“, Bubu Erdeljan, „Miholjsko leto“ (Mmm, zaboravih je spomenuti među poslasticama...), Lađarsku serenatu, Galiciju, Nevernika, Provincijalku (naravno da je poslastica, ali se i izvodila relativno često), pa malo iznenađenje u vidu Mirke, sa zanimljivim uvodom sa tamburama, pa „Namćor“, „Tisa“, pa Šenov blok – „Devojka sa Čardaš nogama“, „Slabo divanim Madžarski“, „Budimpeštanski sneg“, „Poslednja nevesta“, zatim „Čivutski vrt“, nezaobilazni Vasa, pa „Bezdan“, kojeg ne pamtim kada sam čuo uživo, „D-mol“, „Ringišpil“, „Aco braco“, „Sin jedinac“, a „Naposletku“ standardno odvodi Đoleta i ekipu sa bine, da bi se vratili sa Slovenskom, Dunjom, Protinom kći, „Nedostaje mi naša ljubav“ (po želji čini mi se Marčele) i za kraj, naravno – „Odlazi cirkus“, nešto iza jedan sat... Naravno, za razliku od koncerta 10 godina prije, nakon toga nije bilo povratka. Eh, još kad se sjetim baš Tog Koncerta... Opet Namćor oće svoje, pa ne pišem što tako mislim, nego da njega uspavam. Ma mislim, sve je to super... Ako nisi bio ni na jednom koncertu prije. A kažem, takvih je moglo biti podosta te večeri. Preko 3 sata skoro samo pjesama, bez puno priče... Da sam recimo Čolin fan točno to bi želio. Čolina publika je sigurno bila zadovoljna. Pa da, znao sam, ja sam kriv, nije do toga da Salayka d.o.o. sada stoji iza svega (a zna se 'ko iza spomenutog d.o.o.-a) i ima viziju koja se meni ne sviđa i sa kojom se nikako ne poistovjećujem. Ne znam šta je falilo onim koncertima bez plakata, promotorskih kuća, pompe...? Znam zato šta fali ovima, a to je onaj naboj koji su imali. Naravno, svjestan sam da je on slabio kako su se stvari normalizirale i bilo sve normalnije ići na Đoleta, a ne glumiti partizana po tamo nekim Slovenijama i šta ti ja znam, i da je to normalan razvoj događaja, ali ovo.. To nisam mislio da ću doživjeti. Pa zar Batica nije prestao raditi koncerte u Steva centru, zaustavivši brojčanik okruglo na 127 čini mi se (nebitno uostalom), baš zbog toga što je procijenio da su postali društveni događaj za opću upotrebu, po sistemu vidjeti i biti viđen? Ne znam... Ali ovakvi su koncerti upravo to.

O filmu, dan poslje... Gledanje Drugo.

Odma' da raščistim, ko' što je i sam autor učinio još na hrvatskoj premijeri u Opatiji prije godinu dana, ovo je film snimljen za Nas, i kao takvoga ga jedino mogu i komentirati.
Na drugo gledanje film ljepše legne. Preslojevit je, dug i prepun prepametnih dijaloga da bi na prvu bio tečan. Ajmo kritizirati malo pa reći da mu je po meni to i najveća mana. Previše je uloga prepametno, svima se mudrost preliva kroz usta čovječe! Dve uloge bi po meni bile dovoljne da budu mudraci, barem dok su Tri Posleratna Druga mlada, Verebeš i Šrac. Ovako svi nešto filozofiraju i mudruju, čak je i nekakva štuka guru za nas obične smrtnike („Zna ona zašto je potonula lađa...“). Ma kako ne, u toj Vojvodini sve sami mudraci j.te patak! Ima jedna lička koja se nadovezuje na to, pa kaže: „Takvi mudraci kod nas kupe govna po pijaci.“ Ima tu još nadovezivanja, al dobro sad. E da, Štukon uopće nije dobro odigran, liči mi više na kakvog soma. Loš kasting. Ni Vasa mi nije legao nekako. Šrac mi je najbolje odigrana uloga, a i Jovana među boljima bogami. Usudio bi se reći da mi je legla bolje i od Rade, ali tu ipak ostavljam zadršku. Sjajni su kadrovi, i mislim da to ni najobjektivniji kritičari i promatrači ne mogu osporiti, da je ta, tzv. fotografija, vrhunska. Recimo Gođa u krupnom planu. Fenomenalno! I oni prikazi sličnosti paora i njihovih strašila... Dosad neviđeno na filmu. Ali baš me zanima šta bi neki ugledni filmski kritičar rekao o ovom filmu, iako je on napravljen samo za Nas. Dosad nisam naišao na mišljenje struke...
Ali film počinje i prije emitiranja, polako... Mjesto radnje je „Kaštel“, austrougarska utvrda u centru Pule, navrh brda, a na vrhu savršen prostor za prikazivanje filma – u bedeme ukopan prostor sa jednim drvetom, mislim da je hrast. Do prostora se ulazi preko drvenog mosta na kom nas dočekaše oni isti tamburaši od sinoć, isti oni redari od sinoć i – isti onaj Đole, nakon što se prođe mostić i tunel do glavnog prostora. Upravo tu, sa lijeve strane ulaza neka je gužva ukazivala da se tu nešto zbiva, a da to nije prodaja karata, do kojih se inače puno prije 14.8.'11. nije moglo doći. Ujedno se postavlja pitanje zašto i film nije bio u Areni, ali pošto sam imao sreću pohoditi ovaj prostor, ja se ne žalim. (Nakon što sam nakucao ovaj tekst od organizatora doznajem da tehnički nije bilo moguće realizirati postavku platna u Areni pored koncerta, pa je bilo - ili koncert ili film.) Režiser debitant je potpisivao razne papiriće, fotografirao se sa razdraganim i raspamećenim obožavateljima („Ej, on je, eno ga tamo, vidi ga, gle!“), da bi nešto kasnije, opet sa malim kašnjenjem, sa tamburašima za vratom ušetao pred razdraganu publiku nošen notama Lađarske serenate. Lijepo, nema šta. A kako se večer prije i nije napričao, sada si je malo dao oduška, spomenuvši neizostavnog u ovom kontekstu, kolegu Ljubišu S., panonski ritam, obiteljsku manufakturu itd. Od glumaca tu su bili samo Jovana i Rade Čupić (Šrac). Za razliku od premijere u Opatiji, nakon koncerta nije bilo događanja. Pred sam početak filma, nakon što se napričao malo, odlazi uz stihove Vase, u noć... A mi bivamo prepušteni dobroj staroj melankoliji, patetici, daleko od vanjskog svijeta i svakodnevnih briga, u nekom svom filmu, nekom svom svijetu... I menuetu? I menuetu...

[na vrh]