evo je sad slusam po 10000000 puta od kad sam djete bio , šta reći svaki put kao prvi put , jedna od najdubljih od đoleta:

Jutro me zatice samog, kao skoljka u pesku...
Svu noc su senke na zidu skicirale fresku...
Trazio sam jedan stih, skoro da ga osetih, al' mi je iz ruku nestao.
Protura se novi dan, al' taj trik je providan,
samo da bi prosli prestao...

Jutro me zatice u pravom haosu tema...
U mojim strofama lagani raspad sistema...
Al' u tajnim vezama s nekim davnim brezama, ponovo se pesma primice
Zasad nema imena, samo bluza svilena,
Kako mi iz ruku izmice...

Zaboravljam imena, samo liuca ostaju,
u prolazu ljude otkrivam kroz sifre...
Dovraga, sve mi to govori da starim...
Zaboravljam dosadne cifre.

Zaboravljam imena malih bircuza uz put
i curica, sto su uvek dobre bile.
Neke bistrine se nepovratno mute
ali nikad dodir svile...

Jutro me zatice opet u smisljenju bekstva...
Cim malo usporim stignu me davna prokletstva...
To su samo momenti, losim vetrom doneti, to su samo male vecnosti...
To su samo godine kad se covek otkine,
Kao od one gorke tecnosti.

Zaboravljam...

Svi mi starimo...